2010-03-12
Nova predstava u našem teatru - "Čovekova tragedija", u režiji Kokana Mladenovića, biće radikalna analiza izneverenih očekivanja i stranputica na koje smo tokom istorije dospevali, prosto zato što smo ljudi...


Intervju: Kokan Mladenović, reditelj

Analiza izneverenih očekivanja i stranputica
Lucifera u Mladenovićevom čitanju Madača igra žena. Na pitanje zašto, kaže da je to zato što je u ženskom polu mnogo više tajne nego u muškom, mnogo više onostranog: „To je kao razlika između psa i mačke. Muškarac je pas a žena mačka. Mačka je, i kad je verna i odana, svoja, ima tu vrstu nepredvidive odanosti, što je bliže Luciferu nego Hristu“.

Kokan Mladenović jedan je od retkih naših reditelja koji se, baveći se dramskim komadima na sceni, automatski ne bavi i sistematskim rasterivanjem publike iz pozorišta. Naprotiv, njegove režije srećan su spoj modernog i drugačijeg - s jedne strane, što ne ostavlja ravnodušnim stručnu pozorišnu javnost a istovremeno one su vrlo zanimljive i privlačne i onima koji zapravo daju odlučujući sud o vrednosti pozorišnog dela, zbog kojih se pozorišna predstava i stvara – publici dakle!

Prisetimo se samo njegovih somborskih režija „Afere nedužne Anabele“ i „Ruženja naroda“ koje su u datom trenutku bile jedini pravi, istinski prst prsto u oko političkom i kulturnom establišmentu Beograda, potom užičkog „Per Ginta“ koji je označio pozorišno buđenje juga zemlje pa onda subotičkih „Bahanalija“, ili - najnovije – „Kose“ u Ateljeu 212 koja je, ne samo potukla razne rekorde, već i uvele nove standarde u poimanje poslovne politike u pozorištima u Srbiji...

Mladenović je prošle godine imao prvi susret sa glumcima Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz i to na komadu Maje Pelević “Pomorandžina kora“. O uspehu te saradnje najbolje govore podaci da su tu predstavu teatrolozi označili kao redak biser postdramskog teatra u nas a pozorišni kritičari jednom od pet najboljih predstava u 2009. godini...

Ovih dana Mladenović se prihvatio još jednog velikog pozorišnog izazova, da postavi najintrigantnije, možda i najzahtevnije a svakako „sveto delo“ mađarske dramske literature „Čovekovu tragediju“ Imrea Madača. U Mladenovićevoj podeli, uz skoro ceo ansambl Pozorišta, Adama igra Aron Balaž, Evu - Agota Ferenc a Lucifera - Emina Elor. Dramaturg je Kata Đarmati a kostimograf i scenograf, stalni saradnici reditelja Marina Sremac i Marija Kalabić. Premijera ovog dela biće 11. marta. Nakon jedne od prvih proba, Mladenović je govorio o ovom našem najnovijem zajedničkom pozorišnom izazovu...

Na početku rada na nekoj predstavi uvek je zanimljivo čuti zašto neko pozorište i reditelj odluče da postave dotično dramsko delo na scenu... U tom smislu i pitanje, ko je birao Madača i zašto?
Meni je veliko zadovoljstvo vratiti se u ovaj ansambl a čini mi se da u ovom trenutku nema većeg izazova nego sa njima raditi mađarsko remek delo kakvo je „Čovekova tragedija“. To delo spada u red komada kakvi su „Per Gint“ koji u jednom velikom potezu ispriča mnogo toga o čitavom ljudskom razvoju i sudbinu čoveka na zemlji. Jako je malo komada sa takvim metaforičkim moćima koji mogu da postave mnoga suštinska pitanja naše egzistencije. Pre deset godina radio sam „Per Ginta“ u Užicu u nadi da ću nekako razumeti sebe i svet u smutnim vremenima. Nakon svega što nam se dogodilo, sa jednim mađarskim ansamblom, kroz Madačev tekst, sada pokušavam da redefinišem ko smo mi u stvari, gde se to čovečanstvo nalazi danas, na kraju prve decenije 21. veka i do koje mere mere se umnožavaju stranputice u ljudskom razvoju koje je Madač i te kako dobro uočio i mudro naslutio. Naravno, čitava priča u osnovnom tekstu prati razvoj izneverenih ideja koje je trebalo da donesu prosperitet čovečanstvu a u stvari ga je unesrećilo i pretvorilo u skup izneverenih očekivanja. Toliko se zla na svetu desilo od Madačeve smrti do ovog trenutka da smo mi dužni da celu strukturu zla prikažemo iz sadašnjeg vremena, tim pre što hijerahija izneverenih očekivanja i zla koji se kod Madača dešavaju u nacionalnom romantiuzmu prethodi velikom zlu koje će tek doći - velikom ratu, klanici naroda, Drugom svetskom ratu, Aušvicu, fašizmu, slomu komunizma, svemu onome što je obeležilo devijacije vremena koje smo relativno skoro preživeli. Sve to mora da se pojavi i u ovom Madačevom komentar ali naš ugao gledanja mora biti ovovremenski. Mi iz sadašnje vizure moramo sagledati sve fenomene vremena koji su nas doveli do konfuznog početka 21. veka. Mi to treba da tumačimo iz nas samih, iz našeg sopstvenog razočarenja.

Naša predstava počeće onim što je kod Madača na kraju, počeće Adamovim samoubistvom, koji to čini razočaran celokupnom ljudskom istorijom i vremenom u kojem živi. Tek potom se on, zajedno sa Luciferom, vraća na početak, da bi upravo on - prvi i poslednji čovek, kako kaže sam Madač, dokazao đavolu da je svet izgubio plemenitost i da je svet sve, samo ne božje delo.

Ta velika metafora jako je značajna za mene. „Čovekova tragedija“ za mene je „antikandid“. U „Kandidu“ Volter kaže da je upravo naš svet najbolji do svih svetova, da je rajski vrt zapravo zemaljski vrt i da mi možemo da napravimo raj na zemlji a „Čovekova tragedija“ pokazuje šta je ostalo od božjeg dela, u šta se pretvorilo božje delo tokom vekova ljudskog činjenja pre svega. Veličanstveno je i najstrašnije u Madačevom delu što su sva ushićenja ali i kompletna krivica za propast mogućih veličanstvenih ideja, koje su mogle da promene svet nabolje, upravo u rukama ljudi. Mi smo krivi što svet danas izgleda ovako. Tu postoji čitav okvir religijske priče koji meni nije bio baš posebno značajan ali me je jako zanimao taj naš veliki udeo u kreiranju istorije i dovođenje na stranputicu.

S obzirom da poprilično menjaš tekst, da li to možda znači da ne gajiš strahpoštovanje prema tom Madačevom delu koje je među Mađarima svetinja?
Verujem da je svaki tekst tek predtekst za pozorišnu priču. Tekst predstave je tek osnov za dešifrovanje pozorišnog jezika. Nemoguće je raditi autore u istorijskom realizumu jer, ostajući u tom smislu verni autorima, izneveravamo sebe i vreme u kojem mi živimo. Ne mislim da fantastičnog pisca kakav je Madač treba pomagati ali ga treba sagledati iz našeg vremena i tumačiti kroz prizmu našeg iskustva.

Mnogo toga u toj literaturi, u odnosu na vreme u kojem živimo, deluje anahrono i naivno. Mehanizam zla i društvene devijacije tako su se fantastično usavršile od Madačevih dana do sada da njegove slutnje zla i poigravanje sa đavolom, danas deluju beskrajno naivno. Ubeđen sam da ćemo tumačenjem Madača koji se dešava 2010. upravo suštinski interpretirati Madača a da bismo, insistirajući na celovitosti teksta i istorijskom realizmu, samo načinili protivuslugu piscu. Imali bismo netaknuto autorsko delo koje slabo korespondira sa današnjim vremenom, sem što ima istorijsku važnost u rangu velikog literarnog evropskog dela.

„Čovekova tragedija“ je poetska drama, ona predstavlja dramsko - filozofski komad namenjen pre mudrom čitaocu nego pozorišnom gledaocu. Mi iz njega pokušavamo da izvučemo ono što je i danas u njemu aktivno i živo za samo pozorište.

Svaki obrazovan Mađar koji drži do sebe ima ovo Madačevo delo maltene u malom prstu. Jesi li bar u smislu priče pratio Adamovo putešestvije kroz istorijske epohe?
Meni su mnogo više zanimljivi fenomeni i ideje koji propadaju nego geografske i istorijske lokacije. Mi se bavimo fenomenima propale demokratije, izneverene revolucije, propalog znanja koje ne može da spasi svet, religije koja ne nudi izaze, više tim nego istorijskim periodima. Scena koja se kod Madača dešava u Egiptu, kod nas se dešava u jednoj multinacionalnoj kompaniji gde je fenomen ropstva podudaran istom osećanju vezanom za vreme ropstva u Egiptu, gde se jedinka svodi na funkciju i gde je njen jedini smisao da svoj kompletan život i rad posveti moći i vlasti faraona, tj. korporativnog gazde koji odlučuju o životu. I publika će eksplicitno prepoznati da se to dešava u svetu multikorporativnog ropstva. Kod Atine me zanimalo kako smo došli do toga da smo fenomen demokratije zamenili fenomenom politike, kako su politika i političarenje u naše ime uzurpirali demokratiju. Madač je kao suštinsku devijaciju demokratije jasno uvideo postojanje demagoga, trgovine glasovima, kupovine parlamenta a sve je to užasno primenljivo i na naše vreme. Razvratni Rim, Rim bahanalija, u našoj priči pretvara se u kokainsku žurku svetskog džet seta. Naše novine prepune su priča u kojima čitamo da je neki bogataš doveo neku ekipu sa svih krajeva sveta i da je pred njima nastupala pevaljka za mnogo šuški... Dakle, ta obest i dokazivanje moći je tužni ekvivalent Rima koji vodi u propast. Rimska istorija, koja je promovisala razum i praktičnost, na kraju je potonula u dekadenciji i bahatosti.

Kod nas nema Carigrada, on se kod nas dešava u Vatikanu jer je Vatikan danas ono što je Carigrad kao sedište hrišćanstva nekad bio. Mladi sekretar nije krstaš, ni vitez spoznaje. Vrh religijske priče kod nas je vrh ekonomskih interesa bankarskih gupacija, što je pre svega crkvena država koja počiva na novcu i moći a ne istinskom poštivanju boga. I to je primenljivo na sve religije ovog sveta.

Meni jako bliska scena francuske revolucije, koja je, podjednako kao i revolucija u Srbiji i sve revolucije kroz istoriju, završila pukom zamenom političkih elita a ne suštinskom promenom društva. I londonska scena kod nas je drugačija, jer, ako i ukinete ideologiju i religiju i formalno proglasite ravnopravnost i slobodu, novi svetski poredak mogu napraviti samo ekonomska moć i interesi. Dođete do toga da smo svi mi na berzi i da se svi prodajemo te da je jedini izlaz iz toga znanje. Madač je to uočio kroz praške scene tužne sudbine naučnika koji, umesto da se bavi sudbinom vasione, mora da radi horoskope bogataša da bi zadovoljio komplekse vlastele svog vremena i svoju suprugu. Mi u tom smislu fenomen znanja preispitujemo kroz fenomen interneta. Verujem da je, ko god da je smislio internet i kompjutere, razmišljao o tome da unapredi komunikaciju među ljudima i da znanje bude dostupno svima a došli smo do potpune suprotnosti - ima tu jako malo znanja a beskrajno puno informacija.

Zatrpani smo iz mas medija i interneta gomilom informacija a suštinskgo znanja zapravo imamo veoma malo. Došli smo do toga da se napravi nova valvilonska pometnja koja je ekvivalentna biblijskoj. O toj pometnji piše Madač, to je pometnja jezika, pometnja važnih i nevažnih stvari koje kruže netom, pedofilije, seksualne trgovne, svih bolesti savremneog sveta koje su podjednako dostupne preko neta pa se čovek zapita koja je suština tih saznanja i šta ona predstavljaju.

Posle svega toga, bili smo dužni da se poput Madača, koji se osmelio da izloži svoju utopijsku viziju sveta, upitamo šta se dešava sa svetom u budućnosti, kuda će nas odvesti to intervenisanje, rekao bih prilično nespretno intervenisanje na božijem delu, kuda vodi kloniranje, biološki inženjering, šta sa kompjuterima, da li je to prepravljanje božjihd ela zapravo njihovo uništavanje. Prepravke na genetskom kodu, da li to usavšavanje čoveka predstavlja kraj božje zamisli. I tu dolazimo do epiloga čovečanstva u kojem je teško naći optimizam koji je povod za Adamovo samoubistvo. Ovde Lucifer ne da Adamu da se ubije, jer, mnogo je teže živeti u savremenom svetu nego se ubiti. Naš Lucifer na specifičan je način zainteresovan za Adama jer Adam očigledno spada u retke ljude koji osećaju krivicu vremena, koji misli da se difinitivno upleo u zlo i besmisao i zato oseća krivicu pokušavajući da okonča život. On spada u retko dobre ljude našeg vremena a niko nije zainteresovaniji za dobre ljdue od samog đavola. Ako Adam ne nastavi da živi i ne nastavi lozu dobrih ljudi, a svet je već toliko pokvaren da đavo nema posla, đavo će biti definitivni pobednik čitave priče. I najgore što đavolu može da se desi je da pobedi jer tu se priča završava - nema koga da kvari. Njegova pobeda je njegov kraj. Mislim da je ta permanentna zainteresovanost našeg Lucifera za našeg Adama želja da se sačuva mit dobrote koji može da se kvari ubeskraj. To je ta sjajna klackalica između dobra i zla koju je Madač zumirao u svom komadu.

Mi prilično intervenišemo na samom tekstu, na strukturi samog komada jer meni se čini da je najvažnija stvar koju, radeći sa saradnicima na nekom delu, reditelj treba da uradi to da dođe na talasnu dužinu samog pisca - šta je pisac hteo da kaže o svom vremu i zašto je govorio baš tim jezikom. Uvek mi je mnogo važnije šta je on hteo da kaže, nego kako, jer to „kako“ menja se sa istorijskim vremenom, razvojem forme umetničog izraza ali to „šta“ je ono što daje značaj tom umetničkom delu. Mi tačno uočavamo Madačeve namere a to kako govorimo, formalno može da izneveri Madača a u stvari govori suštinu njegovog umetničkog rukopisa.

Zašto je u tvom tumačenju Lucifer žena?Ima li tu nekih tajnih učitanih značenja?
Zanimljivije je za igru da Lucifera igra žena. Atraktivnije je i zato što mislim da je u ženskom polu mnogo više tajne nego u muškom, mnogo više onostranog. To je kao razlika između psa i mačke: muškarac je pas a žena mačka. Mačka je, i kad je verna i odana, svoja, ima tu vrstu nepredvidive odanosti, što je bliže Luciferu nego Hristu. To je uzbudljivo i igrivo a pravi i dobar trougao, pogotovo što u našoj „Tragediji“ nema Boga. Bog je, kako kaže Lucifer, privremeno odsutan, pa će on morati da odigra i njegov tekst. Nećemo igrati stereotipe, bezgrešni Bog, zli đavo... ko bi to gledao...

Madač završava u ledenom dobu, sunce se gasi, nestaje... a predstava „Kosa“, koju si nedavno postavio u Ateljeu 212, završava se vapajem „Daj nam sunca“... Gledajući dobar deo tvojih predstava, stiče se utisak da se stalno obračunavaš sa istim demonima, da stalno vapiš za tim suncem, samo svaki put sve radikalnije...
Meni su ta dva komada jako slična i moje namere vezane za njih su jako slične. Kroz „Kosu“ se radikalno reinterpretira tekst star samo 40 godina, pa ipak u njegovoj izvedbi samo je 27 originalnih rečenica, prosto jer je sve ostalo bilo neprimenljivo. U „Kosi“ se obračunavamo sa devijacijama vremena koje je postalo nepodnošljivo za život - to je tužni rezime sveta koji danas živimo a „Tragedija“ je tužni rezime celokupne ljudske istorije. Madač govori o propasti svih velikih ideja kroz ljudsku istoriju, čitavih epoha koje su završavane nesrećnim krajem fenomena koji je trebalo da povedu svet napred a poveli su ga unazad, fenomena kao što su demokratija religija, znanje... Ugao gledanja je bezmalo isti, menja se istorijska ravan.
Snežana Miletić