2010-03-24
Na 60. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji se od 12 do 18. aprila održao u Zrenjaninu, Aron Balaž proglašen je najboljim glumcem! Balažu je ova nagrada pripala za uloge u predstavi  „Pomorandžina kora“, koju je po tekstu Maje Pelević, režirao Kokan Mladenović. 


Sve dobre strane ove predstave, zbog kojih se i našla u njegovoj selekciji, selektor Miki Radonjić objasnio je rečima: „Odlike gotovo svih dramskih tekstva Maje Pelević jesu nelinearnost radnje, otvorenost sižejno-tematskog okvira, fleksibilna kompoziciona struktura, što omogućava rediteljima, a ponajčešće Kokanu Mladenoviću, da pažnju fokusiraju na pojedine fragmente, čime u prvi plan dolaze duhoviti dijalozi, osebujan postupak karakterizacije likova i neobičnost i nesvakidašnjost situacije. Tipičan primer navedenog može se uočiti u predstavi Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház. Mladenović prevashodno akcentuje jednu scenu – odlazak žene u ordinaciju plastičnog hirurga, razigravajući je u različitim varijacijama, pri čemu sedam puta ponovljena istovetna dramska situacija, uz sedam apsolutno neistovetnih tipova žena, poprima epitete uzbudljivog, intimnog, samoironičnog, na momente farsično-parodijskog pozorišnog čina“.

Na festivalu je, u okviru akademskog programa u Kulturnom centru Zrenjanin, 14. aprila s velikim uspehom izvedena ”Slepa ulica", diplomski rad Agneš Rafai i Gabora Ponga iz klase na mađaskom jeziku profesora Šandora Lasla. U festivalskom Biltenu novinar Ljilja Bailović donosi intervju sa ovo dvoje mladih glumaca...
*******************************************************************
Дипломци новосадске АУ, класа на мађарском језику професора Шандора Ласла извели су представу „Слепа улица“

Сурово натуралистичко позориште

Дуо драму „Слепа улица“ Дениса Келија сада већ дипломци новосадске
АУ, класа на мађарском језику професора Шандора Ласла (асистент Арон Балаж) – Габор Понго и Агнеш Рафаи – припремили су као своју дипломску представу. За њу су добили оцену десет а представа је уврштена у репертоар Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз и биће играна на Позорју младих на Позорју. У оригиналу, комад носи назив After the End, а Денис Кели је један од највећих представника савремене енглеске драме. Габор Понго и Агнеш Рафаи сами су је адаптирали, режирали и смислили сценографију.

„Представу сам видела у Пешти, а Ката Ђармати ми је затим помогла да нађем текст“, прича Агнеш. „Нисмо желели испитну представу, него праву представу. Припремали смо је осам месеци, доста смо штриховали, спајали сцене – да добијемо 60 минута јаке тензије коју ће гледаоци напето пратити. Двоје младих људи нађу се у тесном подземном склоништу после експлозије атомске бомбе, и боре се за опстанак у минималним условима, али више од тога мучи их њихов међусобни однос поверења и неповерења, љубави и мржње, потиштености и агресије, што све чини њихово заједничко лудило“, додаје Агнеш.

„Мизансцена је мало, али смо много радили на психологији ликова“, прецизира Габор Понго. „Има пуно натуралистичких детаља, инсистирали смо на том веризму, тако да, на пример, обоје мокримо на сцени, не фолирајући ни физиолошке моменте. Добили смо јако добру оцену професионалне позоришне критике, у којој је истакнуто да је то сурово позориште какво давно није виђено“.

Обоје младих глумаца истичу комплексан и потпуно предан заједнички рад који се захтева у свим класама током студија глуме на мађарском језику, и подсећају на речи Ђерђа Херњака: „Ко није добар човек, тај не може бити ни добар глумац“.
Љиља Баиловић
****************************************************
U festivalaksom Biltenu objavljen je i intervju sa rediteljem predstave "Pomorandzina kora"

Интервју: Кокан Младеновић, редитељ представе „Поморанџина кора“

Одбрана индивидуалности, против copy/paste налога

У представи „Поморанџина кора“ на сцени Новосадског позоришта, на текст Маје Пелевић, редитељ Кокан Младеновић покреће крупну тему наше свакидашњице – о терору императива „бити у тренду“, коме подлежемо под огромним упливом медија на обликовање образаца живота и формирање система вредности.

„Покушали смо да одбранимо индивидуалност, да се одупремо том copy/paste налогу“, каже Младеновић.

Ви доста сарађујете са Мајом Пелевић...
Маја Пелевић припада генерацији наших „самородних“ писаца, који пишу неконвенционално, мисле да ништа ником не дугују (и не дугују, расли су у једној страшној земљи), пишу с пуно лепоте и гнева, и у сталној су побуни. За ову поставку текст је претрпео доста измена, Ката Ђармати и ја ноћима смо писали. „Поморанџина кора“ на начин како смо је ми видели, радикално је супротан од одличне интерпретације у „Атељеу 212“ у режији Горана Марковића.

Устали сте у одбрану индивидуалности, на сцени је главна јунакиња, драматично различита од „женског хора“ који је прати...
Ми говоримо о пресији коју време врши над нама, конкретно, над једном савременом женом, очекујући да се сви ми морамо равнати према таблоидним стандардима, да прилагодимо изглед и понашање општем неукусу и очекивањима времена у којем живимо. Радња наше „Поморанџине коре“ смештена је у чекаоницу ординације за пластичну хирургију, ту кланицу за 21. век. Покушали смо да, причајући једну, пре свега женску причу, проговоримо о скупој цени коју плаћају они који, у времену у коме живимо, покушавају да задрже искрене емоције и да живе другачије од очекиваног стандарда.

„Поморанџина кора“ је ваша прва режија у Новосадском позоришту, али је сарадња настављена, недавно је изашла још једна премијера...
У том театру нашао сам праву позоришну оазу, јер су међуљудски односи, залагање и квалитет глумаца, и сам процес рада управо онакви, какво је било велико осећање позоришта у које смо се заљубљивали кад смо били млади и кад смо одлучивали чиме ћемо се бавити у животу. Сарадња са тим ансамблом настављена је „Човековом трагедијом“, по тексту чувеног мађарског писца Имреа Мадача.

Како коментаришете медијску пажњу, похвале и оспоравња, које је изазвала ваша представа „Коса“ на сцени „Атељеа 212“?
Волим да се у животу говори аргументима. А овде су то: селекцију Позорја, нашег најзначајнијег фестивала, отвара управо „Коса“, по процени фестивалског одбора, вероватно, најспектакуларнија представа протекле сезоне. Имамо заказана гостовања у Сарајеву, Бањалуци, „Коса“ ће отворити „Будва-Град театар“, на јесен ће учествовати на Мокрањчевим данима у Неготину - за њу у нашем региону влада огромно интересовање. У водећим листовима, „Политици“, „Вечерњим новостима“, добили смо сјајне критике, као и велике комплименте многобројне америчке делегације која је у име власника ауторских права присуствовала премијери. Уз то, 1. маја ће неко од купаца карата за „Косу“ бити 10.000. гледалац, што је апсолутни рекорд гледаности на овим просторима за мање од три месеца од премијере. Што се замерки тиче, нити сам на њих одговарао, нити имам намеру. Борили смо се да ово буде слободна земља у којој свако може да искаже своје мишљење. Парадоксално је да они који највише помињу и спочитавају маркетинг „Косе“, чине много на додатном њеном маркетингу. „Коса“ је била велика авантура у коју смо се „Атеље“, ја и сви сарадници и глумци, упустили са жељом да кажемо нешто значајно о времену у којем живимо. Сречом, медији и публика умели су да препознају огроман труд и ентузијазам који су уложени у њено настајање. И она је израсла у, сада већ можемо рећи, друштвени феномен. А сама чињеница да се о њој толико говори и пише, показује да смо успели да вратимо позориште у жижу друштвеног интересовања.

Како вам се допадају представе изведене у Зрењанину?
Нисам пратио представе из овогодишње селекције – али је чињеница да на војвођанској позоришној мапи постоје нека места која се труде да сачувајуе племениту мисију позоришта, мислим ту на континуирано висок квалитет Ујвидеки синхаза, на озбиљан ангажман суботичког Народног позоришта, на драгоцену ауторску поетику Андраша Урбана. Војвођански сусрети су и даље један лепши пресек наше позоришне стварности, театри у Војводини и даље праве позориште које је, у интелектуалном и естетичком смислу, значајније од оног који настаје јужно од Београда.
Љ. Баиловић
(Bilten 60. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine,
april 2010. godine)
*************************************************
Članica žirija Ana Tasić nakon Festivala u prikazu ovog 60. jubilarnog o nastupu našeg teatra napisala je:
"Poslednje takmičarsko veče, u kategoriji dramskih predstava, igrana je Pomorandžina kora Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića, a u izvođenju Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz. Ova predstava je karakteristična po značajnim dramaturškim, strukturalnim pomeranjima, u odnosu na inicijalni tekst, pri čemu je ponavljanje osnova dramaturško-rediteljskog postupka. Glumci Aron Balaž, Andrea Jankovič, Livija Banka, Emina Lor, Terezia Figura, Agota Ferenc, Edita Farago, Gabriela Crnkovič i Elvira Gal su sa izvanrednom preciznošću, neobičnom desciplinom i homogenošću izraza, stvorili efektan kritički prikaz savremenog društva, definisan opsesijama telesnim izgledom, različitim strahovima od neuspeha u društvu, narušavanjem stabilnosti porodičnih odnosa, strašnom usamljenošću, tehnološkim otuđenjem itd. "