2011-06-05
O poslednjoj premijeri u ovoj pozorišnoj sezoni pisali su kritičari Radija 021 i lista "Dnevnik". O tome kako su oni videli rad Rahima Burhana u susretu sa našim glumcima stoji na adresi

www.021.rs/Komentar/Nikola-Stepic/Na-groblju-njenih-ambicija.html

www.dnevnik.rs/node/35016
ПРЕМИЈЕРЕ: Сурова романтика

Жил Лерој, Алабама сонг, адаптација Ката Ђармати, режија Рахим Бурхан, Ујвидеки синхаз/ Новосадско позориште

Не, наслов није из песме Џима Морисона, али и ово дело пева блуз. Говори о једној другој, или првој изгубљеној генерацији, оној стасалој између два светска рата у Америци, а не после њих. Тему изгубљености Жил Лерој појачава фокусом на судбини жене, како то обично споља виђено бива, жене у сенци мушкарца. Што већи мушкарац – тежа сенка, прича је и Зелде Фицџералд, жене која се може тумачити прототипом савремене еманциповане уметнице, чије је лудило на страни нормалности. Све зависи од перспективе.

Редитељ Рахим Бурхан ту перспективу види у мелодраматичности односа супружника Фицџералд, који су и поред свих аутентичних осећања и привилегованости у смислу друштвеног остварења, у својој кожи остали сами, суви и трагични.

Прича говори о њиховом упознавању, браку и растанку, који им је донео све осим заједништва, које се успоставља и као ултимативни, а недостижни идеал сваке животне везе, била она материјална, физичка, или неке етеричније природе. У њиховом случају, ту природу представља њихова уметничка страна личности, „мрачна страна месеца“.

Представа „Алабама сонг“ Ујвидеки синхаз представља делић епохе и атмосфере врућег Југа и Запада Сједињених Америчких Држава, на почецима ере џеза, холивуда. „Свингерски“ разигране међусцене и масовке дочаравају контекст (музика, алкохол, дивљи снови младих лавова...), док танку црвену линију представља Зелдина прича (Зелду игра Емина Елор), прича екстравагантне жене чију природу је волео само кад не угрожава његову чувени писац „изгубљене генерације“, на нашем језику симптоматичног средњег имена – Скот (тумачи га Иштван Кереши). Иако несебичнија од других, Зелда ће на крају ипак доживети судбину правог уметика – несхваћеност, одбаченост и прерану смрт, што је и само довољно да узбуди, односно изазове „стомачну реакцију“ на пут којим се ређе иде, а често са стране ужива у њему.

Као лајт мотив драме, редитељ је искористио џез стандард „Блу мун“, баладу о љубави, али не љубави као емотивној вези два бића, него љубави коју заљубљено пева усамљена птица...

Сценографски оквир (рад Марије Калабић), такође је прозрачан као месечина. Чине га прозори испод којих се седи, али кроз које се и пролази, све некако чинећи суптилном ту линију спутаности и слободе.
Игор Бурић